Osecam vec tup bol u vratu,dok neumorno gledam u nebo,trazeci bar i jednu zvzdu koja bi
MOGLA DA ZAMENI TVOJE OCI....da samo je jedna ostala gore,sve ostale su pale gaseci se u moru.Da,ja sam ih sve propustila,ne zamislivsi zelju....nisam znala da ce tako brzo pasti,ne jos.Ostajem tako podignute glave,iskreno,plaseci se da je spustim ,plaseci se,da pogledam tvoje oci....pokusavajuci da spasem sopstvenu sebe,od samo jos jednog tvog pogleda koji ce me nacisto
UNISTITI.Osecam se dovoljno nestabilno,i zato svojim vlaznim rukama pokusavas da zarobis moje,sto me samo jos vise uzdrma....stezem ih jako,kako ne bi potpuno propala kroz pesak,koji,je stailan,ali u mojoj glavi on odlazi,i pada....i ja zajedno sa njim.Ali ti si tu,cuvas me.
Zapanjeno,(osecam otvorenih usta)....gledam,dok moj pescani sat i sve oko njega,u njemu staje....u delicu sekunde.Talasi u vazduhu lebde....granule peska koje je vetar podigao u vazduh,nepomicno stoje dodirujuci krajeve moje kose koji jos neodoljivo mirisu na more
.Lagano,smejes se....dok zategnuti obrazi kao da otezavaju osmehu da iscuri...Govoris nesto,sasvim lagano,ne mogu da cujem...i ne pokusavam,uzivam samo u trenutku koji stoji,stoji samo za mene...zbog mene.Osecam tvoj topao dah,koji mi greje kraj prilicno hladnog nosa,iako je toplo,veoma toplo.
Ponovo pruzam pogled ka nebu[/size....trazeci jadnu malu zvezdu.Tu je,vidim je....jos me ceka.Spustam pogled,potpuno blokirajuci ga na tvojim ocima,koje tope inajmanji led na ivicama moga srca.Smejem se tiho....plaseci se,da ne brobudim samu sebe,jer ovo jedino moze biti san.Pustas mi dlanove,a ja uplasena da ne pokleknem,pokusavam da odrzim ravnotezu....U glavi,toliko stvari,a samim tvojim prisustvom pomazes mi da sve te stvari izmesas bolje.Srce vec gubi kontrolu...osecam da mi stopala vise ne dodiruju tlo,vise nema peska na tabanima.U trenutku grlis me tako jako,kao da si osetio da pocinjem da lepim zatvorenih ociju.Grlis me jako,jako....i zajedno letimo mojim krilima,koja su dovoljna za oboje.
Uplaseno stustam glavu na tvoje grudi,pokusavajuci da oslusnem jedan mali zivot unutra.Kao da neko panicno kuca iznutra....Grlim te jace,i cujem da panika nestaje.
Spustas svoje tople usne na moje celo,
I DRZIS IH DUGO JOS TU.Osem da smo isuvise blizu,isuvise blizu neba.Samo malim kraickom oka uspevas da ukrades zvezdu,malu..narandzasto-roze.Ona jos pomalo svetluca na tvom desnom dlanu.Lagano spustas je na moju ruku,pridrzavajuci je da ne padne.Zaklapas mi saku prstima,i stezes ih dovoljno jako da osetim bodljikave krajeve zvezde u prstima....ali ja smejem se i dalje,dovoljno je sto drzis me,visoko....Molim te samo cuvaj me,
BEZ TEBE ,ZNAS DA PASCU....I PADACU,CVRSTO DRZECI MALU ZVEZU KRVAVIM PRSTIMA,CUVAJUCI JE OD ZABORAVA...
Gledam jos jednom u tvoj osmeh u ocima....i ponovo sve iz pocetka,uspevas da otmes mi osmeh sa lica,cuvajuci ga samo za sebe.U totalnoj zaljubljenosti....i zanesenosti sjaja koji oslepljuje moje oci,ispustam zvezdu koja je jos satima pada ispod nas....pogledah par puta na dole,a onda pruzih jos jedan osmeh,srecna sto nas dvoje jos letimo gore
letimo jos vise i vise.Poput deteta,srecnog lica,pokusavam da dohvatim damo komadic neba,i da ga poklonim tebi.Drzis me jako i jace,a ja pruzam ruke visoko,na kraju dohvativsi delic bordo-plavog prostransva,pazljivo drzeci ga na dlanu.Tamna boja na mojim rukama,sada ispred tvojih ocuju,izgleda potpuno drugacije....potpuno srebrnasto bele boje..Ponosno podizem ga visoko...i pruzam ti,smestivsi tu,svu moju ljubav.Ti cutis,dok ja u sebi letim kao nikad pre,i ti mi pomazes a da toga i nisi svstan.A onda podizem pogled ka tvojim ocima,koje skamenjeno gledaju na dole.Osecala sam da ostrina tvog pogleda dopire polako da inajmanjeg kanala u mom srcu,i da polako sece moja krila...
U glavi hiljadu pitanja,a osmeh nestade kad da ga i nije bilo,vratio se odakle je i dosao,iz mojih snova.Satovi kao da se ponovo kvare,vreme ponovo kasni,ali u mojoj glavi sve se ubrzava,vraca me u proslost,baca u buducnost,i potiskuje cinjenicu gorke stvarnosti,koju ja ne zelim svestno da prihvatim.Ispustam komadic neba iz saka,pustajuci mu da pada u provaliju realnog sveta ispod nasih tabana.Rukama mu podizem glavu,pokusavajuci da mu vidim pogled.Kapljica besa i cutnje skliznu iz oka,utapajuci se u ivice njegovih savrsenih usana,i padajuci dole,kao da zeli da stigne bordo-plavi komadic.Cutim i ocima pokusavam da na njegovom licu pronadjem odgovor,ili bar da cujem pitanje koje ocigledno postoji.Jos dve kapi padose u moje dlanove,ja zaklopi saku i stustih je u dzep,kao da sam bila sigurna da ce te svetlucave zvezde ostati sacuvane tu,samo za mene...ako te ispustim i padnes.Uzdisem duboko,pokusavajuci da u vazduhu nadjem olaksanje gorcine koja me sustizala bez razloga i pritiskala,dok je on bio tu da je privuce jos vise ali u isto vreme i da je otera.Svoje tople ruke spustam na njegove obraze zeleci da one upiju sve zbunjujuce,I povrati
REALNOST,KOJU SAM JA IZGUBILA BAS ONDA KAD SAM UPOZNALA TEBE...Naslanjas moje celo na svoje grudi,prolazeci mi kroz zamrsenu kosu,od morske soli.Osecam tvoje mokre usne koje tiho cute,osecam toplinu tvog zagrljaja....i tihe reci ,,zao mi je,,.Hej ne razumem....TOLIKO PITANJA se vrte oko nas.Podizem glavu,ali vid gubi kontrolu i odkazuje nad mojom voljom,on se zamucuje...i otezava da pogledam ponovo u tvoje savrsene oci,koje su sada trazile pespomocno,oprostaj za nesto.Jako zatvaram oci,kako bi oterala vodu iz njih.Otvaram ih,i kao da sve postaje jasno,...nesigurno dodirujem svaki deo njegovog lica,koje je jos pomalo vlazno,opipavam tvoje usne koje izgledaju tako poznato odnekud,ALI NE DOVOLJNO POZNATE..Pitam se,poznajem li te uopste,pitam se kako se sve ovo desilo,a da ni na trenutak nisam posumnjala.Sada secam se svega,toliko puta si zeleo da mi kazes to...pocinjajuci sa ,,angel,,...a onda ipak precutao...izgovarajuci te reci ,,volim te,,...koje i sada osecam ali zvuce drugacije.U cekanjuu prave ljubavi...u cekanju njega,doslo je lazno ,,ostvarenje snova,,...u koje sam ja verovala,u koje sam ja zelela da verujem.Osecam da volim te ,ali znam da tvoje oci nemajuu isti sjaj.U prevelikoj zelji za njim,uspela sam da poverujem....VREME NAS UBIJA,KAO STO SAM DAVNO PREDVIDELE....JER KAO DA SAM OSECALA.,ALI SAM CUTALA,PLASECI SE DA SE NE PROBUDIM IZ SNA,SAVRSENOG SNA.
Osecam da krila me bole,ivice vec ispucale.Drzis me i dalje jako,a ja nesigurno ali cvrsto stezem tvoje dlanove,nedozvoljavajuci da nestanes,zeleci da se ponovo upoznamo,za spoznam tebe.Tvoje ruke podrhtavaju a ja osecam da klizim,a srce panicno udara...jer sve nestaje..propada.A onda...osecam slobodu kaja ni malo ne prija.Nema tvojih dlanova u mojim.Pitam se gde odlazim??Pitam se gde ostajes??Padam na dole kao i sve pre mene....dok ti ostajes,pruzam ruke pokusavajuci da te dohvatim,ali daljina me potpuno ubija.Gomila zvezda u ocima se razliva svuda po licu,i sliva se u usta,grlo.Ne vidim te,a tako zelim jos jednom da se nasmejem kao poruku ,,nedostajaces mi,,....tako zelim jos jednom da vrisnem tvoje ime..koje se sve dublje zariva u mom srcu,i vristim,vristim...ali ne cujem sebe,ti necujes mene.
Tisina je.....na tabanima,na dlanovima...ponovo osecam granule peska.Oci me pomalo bole.Otvaram ih polako,tek onda kad su talasi dotakli moja stopala.Bacam pogled ka nebu.U srcu osecam da nesto nedostaje.Nebo je prazno,nema zvezda.Samo jedna,nikad tako velika kao pre...izmesanih boja,fantasticnog sjaja.Pali se i gasi,kao da zeli da izgovori nesto.Pokusavam da sakupim dugu belu haljinu iz peska, i ispod nje pronalazim malu roze-narandzastu bodljikavu zvezdu.Uzimam je i stavljam u dzep,a tamo pronadjoh jos nesto...izvadih dve kapi,koje kao da su bespomocno lutale po mom dlanu.Tad osetih da je praznina u meni,oko mene,jos vise rasla...i pritiskala nestabilne ivice srca.Bacih jos jedan pogled ka nebu,trazeci nesto sto nisam izgubila....ona zasvetli jos jednom,a onda sve tise i tise.Kao da je gubila sjaj...padala je lagano na dole,toliko polako,kao da mi je davala vremna da zamislim zelju.Potpuno nestade,potonuvsi u more,koje je tiho cutalo na mesecini.
Zajedno sa belom haljinom utrcah u more,rukama sklanjajuci mesecinu....pogledom trazeci nesto
,NEKOG.Sum talasa je bivao sve jaci,ali kao da se moje ime prelamalo imedju njih.A onda u daljini ugledah nesto,sto je neopisivo podsecalo na nekog,..nekog iz proslosti,ili buducnosti...U ruci sam josuvek cvrsto drzala zvezdu.Sum talasa je nestajao,ali ni moje ime vise nisam mogla da cujem.Sve se stisa,a pogled postade nepregledan,mutan...jer mesecina je nestala,odjednom.Vratila sam se na obalu,i sela na samu ivicu plaze.Zakacih zvezicu oko vrata kao privezak,koja je dopirala sve do paralele sa mojim srcem.Bila je prilicno topla.Okrenuh se par puta...jer
OSECALA SAM DA NEKO Je TU
,NEKO DAVNO IZGUBLJEN.Naslonih ruku na zvezdu,a drugom obrisah suzu koja je,ne znam ni ja zbog cega,padala sve do mojih usana.U moru zasvetli jos jednom tupa svetlost,a onda je talas ugasi....tada,
ZAUVEK
